loading

Samo dan pre nego što je u Srbiji proglašeno vanredno stanje povodom pandemije Korona virusa, našli smo se na česmi kod Bajlonijeve pijace sa Gagom i nekoliko njenih prijatelja beskućnika

https://adra.org.rs/2020/06/24/gaga-crna-i-bela/

https://adra.org.rs/2020/06/24/gaga-crna-i-bela/


Kako se zoveš?

Božović Dragana.

Koliko imaš godina?

48.

Odakle si? Gde si provela detinjstvo?

Iz Topole. Tamo sam provela i detinjstvo, sve do 1991. godine – do devetnaeste godine – dok nisam došla u Beograd na studije.

Šta si upisala?

Geodeziju. To je smer na Građevinskom fakultetu.

Da, to je merenje zemlje?

Baš to.



Reci mi, ko su tvoji roditelji?

Ja sam usvojena. Mene je usvojila tetka, sestra od mog oca.

Da li se nešto sa ocem desilo ili?

Moji biološki otac i majka su alkoholičari, oboje. Pošto su bili teški alkoholičari, švrljali su okolo i onda su se razveli. Ja sam imala nekih 5-6 godina kad su me dali tetki.

Znači, živela si neko vreme sa roditeljima?

Da. Međutim, proces usvajanja je trajao do moje sedamnaeste godine.




Da li si za to vreme bila i u domu?

Ne, sve vreme sam provela u porodici Božović, ali se uvek to usvajanje odlagalo. Uvek je bilo „ne može sad…ne može sad” i onda je tata, kad ti kažem „tata“ mislim na čoveka koji me je usvojio – na tetkinog muža – kada je on oboleo od kancera i kad se očekivalo da premine, da bih ja nasledila penziju, brzinski je uradio zvanični proces usvajanja, kako bih ja promenila prezime i nasledila tu njegovu penziju. Znači, ja sam zvanično sa sedamnaest godina usvojena, ali sam uvek bila tu, sa tetkom i tečom, koje zovem „tata“ i „mama“.

Kako se zovu tata i mama?

Persida i Milosav. Oboje su preminuli, nažalost. On od kancera, ona od leukemije.

Kaži mi sada kakve su bile te prve godine sa biološkim roditeljima? Tih pet-šest godina, imaš neko sećanje?

Znaš kad imaš selektivno pamćenje? Ja se recimo ne sećam ničega iz tog perioda.

Jasno. Jeste li kasnije ostvarivali kontakt? Jesu li živi tvoji biološki roditelji?

Oni su sada u selu pored Aranđelovca. Poslednji put sam ih videla kad smo imali neko snimanje emisije o tome kako su beskućnici usvojili psa, jer smo Borko i ja usvojili Joju. Tada su na TV Prvoj bile tri emisije o tome i onda su se  oni posle prve epizode pojavili da kažu kako imaju kuću da nam daju, da imamo gde da živimo, odnosno da dođemo kod njih. Ja sam odmah rekla da mi ne pada na pamet da se posle toliko godina vraćam tamo u selo kod njih, ali je moj Borko predložio da ipak to ispitamo, da vidimo kako će taj život da izgleda. Ja ih zovem onda jednog dana i kažem da se mi pakujemo i sutra dolazimo, a oni kažu „jao, nemojte sad, sad je hladno, ajde dođite na leto.” Pre toga, kad sam izašla iz bolnice bila sam primljena u Kumodrašku – u Prihvatilište za stara i odrasla lica – i bila sam tamo tri meseca kad me je socijalna radnica zamolila da snimim emisiju o tome kako beskućnici žive po šahtama. I posle te emisije su se moji roditelji prijavili u Kumodraškoj da kažu da ja imam gde da živim. I mene izbace onda iz Kumodraške na ulicu.

Da li misliš da su oni to radili iz nekog ponosa?

Ne, mislim da su samo hteli da se eksponiraju po televiziji da ih vidi celo selo, a i neće da se slučajno o njima priča kao o ljudima koji su odbacili svoje dete.

Šta se desilo nakon toga?

Nakon toga se više nikada nismo čuli ni videli jer ih je moj suprug Borko nazvao i rekao da više ni slučajno ne zovu, jer sam bila povređena i plakala sam danima. Rekao im je da ne želi da čuje više da plačem zbog njih koji su mi s*ebali sve što su mogli u životu i tražio je da me ostave na miru. Značila mi je ta njegova podrška i od tad više nemam kontakta sa njima.

POMOĆ

ADRABeogradTopola

ЋИРИЛИЦА