loading

Mehmed Karahusić: U zatvoru od rođenja

https://adra.org.rs/2020/08/25/mehmed-karahusic-u-zatvoru-od-rodjenja/

https://adra.org.rs/2020/08/25/mehmed-karahusic-u-zatvoru-od-rodjenja/


Ne zna se ko je njegov biološki otac, a prezime koje nosi majčino je devojačko prezime.
13. 07. 2020. godine našli smo se sa njim u nameri da nam pokaže svoj kraj, da pričamo o tome šta i kako radi u životu, od čega živi, šta je doživeo do sada i kako se sa time nosi i čemu se nada u budućnosti.



Hraniteljska porodica i detinjstvo

Kako to obično biva, nakon prve godine života koju je proveo sa majkom iza rešetaka, starateljstvo nad njim preuzeo je Centar za socijalni rad Požarevac. Kao bebu ga je preuzela jedna hraniteljska porodica iz sela Trnovče kod Velike Plane. Njihova imena podelio je sa nama, ali nije želeo da “idu u javnost”. Oni, kako on kaže, za razliku od njega nisu bili Romi, ali su mu ipak bili prava porodica. Imao je u selu majku, oca i dve sestre i svi su se odlično slagali. U selu je naučio da vozi traktor, da kopa i da se bavi svim “seoskim poslovima”. Jedno od najupečatljivijih sećanja koje ima iz tog perioda vezano je za njegov polazak u osnovnu školu. Seća se kako je išao ulicom kada je primetio da je čovek ispred njega bacio pola još uvek upaljene cigarete na trotoar. Tada je prišao cigareti, sagao se da je uzme u ruke, nakon čega je povukao prvi dim. Tako je u isto vreme krenuo u prvi razred i propušio.



Ipak, kad je napunio 12 godina hraniteljska porodica izgubila je starateljstvo nad njim i Centar za socijalni rad obustavio novčanu pomoć koju su dobijali na ime staranja o njemu. On je želeo da ostane kod njih. Oni su želeli da ga zadrže i bez novca, ali ljudi iz CSR-a su ga odveli u Zavod za vaspitanje dece i omladine “Vasa Stajić”, gde je ostao do svoje osamnaeste godine. Rastao se sa hraniteljskom porodicom u suzama, ali sada ponovo imaju kontakt.

Ožiljci

Mehmed ima veliki broj ožiljaka na telu. Neki su od povreda, ali neke je i sam napravio, kao ime jedne devojke koje je urezao na rame 2000. godine, kad je imao samo trinaest godina. “Inače, to je skraćena verzija njenog imena. Celo nisam mogao da urežem, jer mnogo boli.” – kroz smeh dodaje on. Većinu tih ožiljaka-uspomena koje je pravio sam, napravio je u osnovnoj školi, ali ima dosta ožiljaka koje nije stekao svojom voljom.



Prvo svratište i rupa u Drinčićevoj

O boravku u “Vasi” ne voli da priča mnogo. Tamo je većina duvala lepak i ponašala se ružno, a on to nije voleo i izbegavao je kad god je mogao. Kad je izašao odatle, završio je potpuno sam na ulici, jer tada nisu postojali nikakvi sistemi podrške deci koja izlaze iz domova. Ubrzo je stigao do prvog Svratišta za decu ulice koje je 2007. Centar za integraciju mladih otvorio na Dorćolu u Drinčićevoj ulici. Tu je stekao dosta prijatelja i Dorćol je postao njegov kraj, dok je pre toga spavao u Voždovačkoj šumi. Svratište je tada bilo nov i mlad projekat i u početku je bilo podržano od strane komšiluka, ali nakon nekog vremena projekat je izgubio naklonost okolnih stanara koji su se plašili nepoznatog i podlegli su brojnim predrasudama. Tu su dolazila deca uglavnom romske nacionalnosti koja žive i rade na ulici, kao i deca koja su izašla ili pobegla iz popravnih i domova za decu bez roditeljskog staranja. Nekada bi bili bučni, poneko bi počinio i neko sitno krivično delo, poput provale u podrum i to je, između ostalog, jedan od razloga zašto je Svratište moralo da promeni adresu.
Ali, iako je Svratište promenilo adresu, Mehmed nije. Tu, u Drinčićevoj ulici, broj 22, nalazila se ogromna rupa u trotoaru. Duboka nekoliko metara i prostrana toliko da je u njoj mogao da živi sa drugaricom i drugom. Ta rupa je kultno mesto. Tu su imali krevete, ormane, police, tepihe, fotelje, čak i televizor na polici (iako nisu mogli da ga uključe zato što nisu imali struje). Život u rupi je prema njegovim rečima bio fenomenalan. O tome kako i zašto je počeo da živi tu on kaže sledeće “U rupi sam počeo da živim kao kornjača. Meni je to palo napamet i skupio sam ekipu i eto, bilo je kao u pravoj kući. Sve što nam je trebalo za život smo imali dole.”



KPZ, ponovo

Ipak, fenomenalni život u rupi nije potrajao. 2010. godine, Mehmed je priveden u Centralni zatvor (CZ), u kojem je ležao dok je čekao pravosnažnu presudu za svoj slučaj. Teretili su ga za razbojništva, odnosno obijanja podruma. Ta dela, kako kaže nije počino. On priznaje da je za neka dela znao ljude koji su ih počinili, ali da je jednostavno odležao umesto njih. Interesantno je, kako kaže, da su mu se, pored tih dela za koja je znao na optužnici pojavila i mnoga dela za koja je prvi put čuo u životu. “Pakovanje” krivičnih dela ljudima koji nemaju mrežu podrške “napolju”, kao što je bio slučaj sa Mehmedom, nije ništa novo. Najlakše je napakovati dela nekome ko nema nikoga da brine za njega i time se rešiti gomile slučajeva odjednom, kaže on.
Ležao je za druge – i za one koje je znao i za one koje je nije znao. Kaže da sudiji nije imalo smisla govoriti ništa i da samo on i Bog znaju da li je on počinio te zločine ili ne.

POMOĆ

ADRABeograd

ЋИРИЛИЦА